Čekanje ...

Kada si mladji čekaš devojku svog života, za koju misliš da je baš ona koju tvoj drug šeta. Oženjen si  i odlučio si da sačekaš još par godina da žena sa kojom živiš promeni  karakter i postane baš onakva kakvu ti želiš. Dok ti čekaš nju ona čeka tebe da postaneš malo pažljiviji i da ne zaboravljaš kako je važna godišnjica braka.

U medjuvremenu tvoj komšija čeka da mu njegov tast da onih 20.000 EU što mu je obećao da bi podigao(ilegalno) drugi sprat na porodičnoj kući  jer mu je sin pred ženidbom.

Mnogi ljudi koje ja znam čekaju da im neko nadje posao. Ako  sami počnu da ga traže možda se izgube, pa je bolje da ga neko „nadje“ za njih. Šalteri su izmislili smisao čekanja, onog ružnog. Kod nas se čeka u pet kolona koje se pretvaraju u jedan veliki debeo red koji se šunja ka nervoznoj službenici koja će Vam prvo reći: „Polako, Je li znaš da ja radim ovde za 200EU“?

Ima i lepog čekanja. Ona kasni a ti razmišljaš, jeli to zbog autobusa ili si ispaljen.? Onog momenta kada je ugledaš zaboraviš da si kao budala blejao gledajući u dupe konja Kneza Mihajla dobrih sat vremena.

Naš svet koji živi preko, čeka po 25 godina da otplati kuću.  U medjuvremenu se zadužuje još više, da bi što pre i bez odlaganja  podigao  zamak na placu u Sremčici .

Tako mala a tako ružna reč. Predlažem da je promenimo u neku drugu, vedriju sa predznakom optimizma. A i nije tako teško. Redove možemo sami  lako da sredimo, devojke ne moraju,  ako ne žele,  da šire noge i da ih zbog toga neko čeka satima. Sin može da iznajmi stan umesto da mu otac čeka pozajmicu. Čekanje da se partner u braku promeni... to je enigma na koju niko nema odgovor.  

Ja sam odlučio da čekam da se Beograd dozove pameti  i  da se svako ko želi da živi u njemu lupi bontonom po glavi, u medjuvremenu ovu reč volim da vidim još uvek samo u poeziji.

Čekaj me, i ja ću doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Konstatin Simonov