Stvarno je neverovatna bila ta 1959. godina... 2. marta u studiju kuće Columbia u njujorškoj 30. ulici okupili su se Majls Dejvis (truba), Džulijen „Kenonbol“ Ederli (alt saksofon), Džon Koltrejn (tenor saksofon), Bil Evans (klavir), Vinton Keli (klavir), Pol Čembers (bas) i Džimi Kob (bubnjevi), da snime prve tri numere za album koji će postati najprodavanija džez ploča svih vremena (4 miliona kopija) - Majlsov „Kind of Blue“.

Na omotu albuma, u tekstu pod naslovom „Improvizacija u džezu“, pijanista Bil Evans je upoređivao njihov rad sa „vrstom japanske vizuelne umetnosti koja tera umetnika na spontanost, bez mogućnosti korekcija“. Da bi to postigli, Evans i Dejvis su kolegama pripremili izvesne harmonske okvire upućujući ih na spontanu improvizaciju, bez limita. Postupak će godinu dana kasnije raširiti Ornet Kolmen, oslobađajući muziku i harmonskih stega. U savremenom džezu je dopušteno sve. Ali, neko je trebalo da otključa prva vrata...

U decembru prošle godine, donji dom američkog Kongresa dodelio je albumu status nacionalnog blaga. Sa jedinim živim akterom, Džimijem  Kobom (81), prilikom njegovog boravka u Beogradu razgovarali smo o saradnji sa Majlsom i snimanju legendarnog albuma.  

Pre nego što ste postali stalni član Majlsovog benda, tri godine ste ukrštali puteve sa njegovim prethodnim bubnjarom  „Fili“ Džoom  Džonsom...

Džoa sam upoznao dok sam radio kod saksofoniste Erla Bostika. Jednom je zaustavio svoj tramvaj ispred kluba 421 i banuo unutra da se pridruži. Bio je mnogo bolji od mene. Kada je Kenonbol Ederli stigao sa Floride u Njujork, prihvatio ga je menadžer Džon Livi, tražeći od njega da sastavi bend od iskusnih momaka. Sa pijanistom Džuniorom Mensom se družio u vojsci, basistu Sema Džonsa doveo je sa Floride, a mene je ranije čuo u pratećem bendu Dajne Vošington. Kada je počeo da radi sa Majlsom Dejvisom, a s obzirom da je Džo sve češće izostajao sa nastupa (pravdao se da se ne oseća dobro, ali mislim da je već u to vreme sastavljao sopstveni bend), Kenonbol mi je sugerisao da ih obilazim, pa, ako se Džo ne bi pojavio, i da zasviram. Tako sam se zatekao i na drugom delu snimanja albuma „Porgy and Bess“ – završio sam posao koji je Džo započeo. Nedugo za tim, Majls me je pozvao da pristupim bendu. Pristao sam. Zatim je rekao: „Odlično, sviramo večeras.“ Pitao sam gde, a on je odgovorio: „U Bostonu.“ A ja sam bio u Njujorku, dve stotine milja dalje. Primetio sam da je već šest popodne, a on je rekao: „Pa, hteo si posao, zar ne?“ Bio je u pravu, i ja sam ubrzo bio na putu za aerodrom. Kada sam stigao u klub, oni su već svirali. Popeo sam se i tiho rasklopio bubnjeve tokom balade „Round Midnight“. Uleteo sam na prelazu i tako je počeo moj angažman kod Majlsa, bez ikakve probe. Nije mi ni bila potrebna – dobro sam znao muziku, jer sam toliko puta sedeo sa njima čekajući da li će se Džo pojaviti.

„Kind of Blue“je takođe snimljen bez probe.

Zvanično, da. Ali, Majls je imao klavir u podrumu i siguran sam da su Bil Evans i on ranije proradili neke ideje. Bilov doprinos albumu je izuzetno jak. A onda se samo Majls pojavio na snimanju sa nekim papirima, stavio ih na klavir i krenula je svirka. Na papirima uopšte nisu bile cele partiture, već fragmenti, poput deonica za dva saksofona. A meni bi Majls samo povremeno prilazio i govorio mi: „Ova je straight-ahead, ova spora 4/4, a ova 3/4“. Ili bi na nekim mestima davao znak da na četiri udarim palicom doboš. Ili ohrabrivao jako kuvanje metlicama. Tako su izgledala sva njegova uputstva.

Napisali ste predgovor za knjigu Ešlija Kana o albumu  „Kind of Blue:  The Making of the Miles Davis  Masterpiece“.

Imao sam utisak da je on prikupljajući informacije sa svih strana već više znao od mene koji sam učestvovao u snimanju i to sam mu odmah rekao. (Knjiga ima 224. strane, op. a.) Ipak, supruga me je nagovorila da pokušam. Diktirao sam joj, a ona je zapisivala. Čudno je sve ovo – zaista ne mogu da shvatim zašto je ova ploča prodavana više od svih ostalih - gde su Kaunt Bejzi, Djuk Elington i sva ostala „čudovišta“? I činjenica da se i dalje dobro prodaje na nedeljnom nivou je fenomenalna. Ne mogu to sebi da objasnim…

Po nekima, Majls se uvek žalio da Džon Koltrejn svira previše, a po drugima –  po publicisti Džejmsu Kolijeru, na primer - to je bilo dobro za Majlsa, zato što je čekao svojih nekoliko sekundi da odsvira prave note negdeusred Koltrejnovih solo deonica. Kako vi gledate na to?

Ja sam bio tamo. Majls je puštao Koltrejna da radi ono što želi, osim u situacijama kad smo bili vremenski ograničeni. Sećam se da smo jednom u Apollo Theater-u imali svega oko 20 minuta za ceo nastup. A Trejn se toliko uneo - samo njegov solo je trajao tih 20 minuta - da su binski električari počeli da mu ablenduju, isključili su mikrofon, a on je nastavio da svira bez ozvučenja. Majls je bio veliki diplomata, govorio bi mu veoma oprezno: „Slušaj, čoveče, zašto nekad ne odsviraš 26 korusa umesto 27?“ Samo toliko. Nikad se nije žalio više od toga.

Kada ste upitani da izaberete svoj omiljeni snimak u slučaju da odete na pusto ostrvo, izabrali ste numeru„Freddie Freeloader“. Zašto baš nju?

Drag mi je ceo album, jer je drugačiji, i kad ga preslušaš, želiš da ga slušaš još. Volim što se sviđa tolikom broju ljudi. A ta numera mi je posebno prirasla srcu, zbog Vintona Kelija – načina na koji je svirao, zvuka, naglašene osećajnosti… Upoznao sam ga kada je imao samo 19. godina, oduvek smo bili srodne duše. Tog dana kada je on bio sa nama (prvi termin, op. a.) posebno lepo sam se osećao. Kada su Vinton i Pol pet godina kasnije, zbog novčanih nesporazuma sa Majlsom, napustili bend, napravili smo veoma uspešan trio.