Povodom 25-godišnjice objavljivanja po mnogima najboljeg i najznačajnijeg albuma domaćeg rock ’n’ rolla, redakcija Popboksa zamolila je Koju, jedinog, nažalost, živog člana ovog legendarnog beogradskog new wave trija, da o svakoj pesmi napiše svoj komentar iz današnje perspektive.

Te 1981, godine snimanja i objavljivanja ove ploče, Milan je imao 23, Vd 21, ja 20 godina. Sa distance od 25 godina, posle nesretnih sudbina i smrti Vd-a i Milana, posle svega što se izdešavalo na ovim prostorima, uz veliki naklon uzorima i našim influencama, Bistriji ili tuplji čovek biva kad... slobodno smatram jednom od najradikalnijih, ultranadahnutih ploča i jednim od najprogresivnijih albuma svih vremena istorije jugoslovenske rock muzike, pločom na kojoj su zauvek, bar što se mene tiče, izbrisane granice šta se i dokle sme u rock 'n' rollu, čega se i danas pridržavam...

I strana

Šarlo je nežan

Sviranje valcera bilo je moja ideja koja je naišla na plodno tle kod Milana i Vd-a. Mislim, takođe, da smo neke od koncerata otvarali ovom pesmom. Valceri na pločama The Stranglers i Magazine ponukali su me na ovaj potez. New wave essential.

Pazite na decu (I)

Jam-session u kome smo zamenili instrumente i svirali s gostima. Uopšte ne znam koji bi ovo muzički pravac bio; formom bi to mogla da bude čak i radio-drama, uz malo bučne muzike. U svakom slučaju, zvuči drastično radikalno u odnosu na celokupnu jugo-diskografiju, mora se priznati. Jedan od jačih momenata za mene uvek je bio Vd, koji se, negde u sredini, pita: „...gde je Miša, gde je Miša?“.

U ono vreme PGP je imao svoje višekanalne dvoinčne trake, koje su se upotrebljavale ko zna koliko puta, kako za zabavne, tako i za narodne izvođače, te su se u pauzama između stvari uvek mogli čuti neki kanali s nečim pre usnimljenim, a ovoga puta, kad je prestala Pazite na decu (I), nastavio se neki besmisleni zvuk klavijatura, pa je krenula I samo ponekad, inače na traci usnimljena posle sessiona, koju smo brzo oterali u fade-out. I danas volim takve trenutke. Čvrstom odlukom da ovaj snimak bude na ploči posle intro-valcera mislim da je stvorena situacija u kojoj je bilo šta moglo da nastavi ploču. Iz današnjeg ugla, ovako drzak potez, odnos prema rasporedu pesama na albumu i odsustvo patetične ozbiljnosti kojom su tada grupe prilazile snimanju svojih albuma, pogotovo prvenaca, bio je preko potreban tadašnjoj dosadnoj jugoslovenskoj muzičkoj sceni. Tu ne mislim samo na starije rock grupe, isto je važilo i za “pravoverne”, rekao bih, lažne punk grupe, čiji se članovi inače danas busaju svojim penzionerskim ko-je-bio-prvi stavom. Naravno, mi smo to sve radili instinktivno, bez kalkulisanja i previše razmišljanja. Verovatno nam je to i donelo mržnju kojom smo bili obasipani, (naročito basista) od tada čuvenog beogradskog muzičko-medijskog trougla Šumatovac-Lipa-Radio Beograd; tu je negde i novinska kuća Politika, u kojem se kreirala dotadašnja rock scena, u onim smešnim partizanskim zabavno-muzičkim rubrikama po TV revijama i sličnim publikacijama.

Fenomen

Fenomen je bila jedna od Milanovih pesama poslednjeg, više rock perioda Limunovog Drveta, koju smo oberučke prihvatili, ubrzali je i odsvirali udarajući trzalicama odozgo nadole po žicama, na čemu se uvek insistiralo, što je klasično rock, tj. punk nabijanje ubrzano do iznemoglosti. Jedna od bitnih razlika između punk rock i pretpunk rock sviranja je bila upravo u tome – pre punka većina svirača je nežno prebirala po instrumentima, gitarama, bubnjevima, i protiv toga smo se borili. Ali, da bi tako svirao, čovek mora biti u formi, treba konstantno udarati žicu odozgo, a to važi i za bubnjara, koji to isto radi po kontračineli. Nisu sve nazovi-punk yu-grupe tada tako svirale, naprotiv, zato su i zvučale mlitavo, baš kao što danas zvuči „fabrički“ američki „punk“...

Sad se jasno vidi

Ovo je jedan od mojih prvih ozbiljnijih rifova, kao i tekstova, još iz perioda pre Vd-ovog i mog ulaska u Limunovo Drvo. Sećam se da smo je probali u nekoj od postava nekog mog nastajućeg benda u kojoj su bili Gagi i Dejan Kostić na gitarama, kao i Đuka bubnjar (ex Inammorata, druga faza Pop Mašine, Papatra, Planinski Gonič, posle svirao goč u Kolu i sa Disciplinom Kičme, danas u etno-sastavu Svitanje). Verovatno smo je svirali kao Limunovo Drvo ispred Pankrta.

Rano izjutra

Još jedna od pesama Limunovog Drveta, Milanovih tema, tekstova i rifova koje smo mi posle u Šarlu ubrzali, dodajući i malo improvizacija. Sam kraj pesme obiluje kakofoničnim divljanjem po instrumentima (što je bio naš trade mark), koje se nastavilo, posle kratke pauze potrebne za uzimanje daha, u sledećoj kompoziciji pod imenom…

Ljubavna priča

Definitivno zajednička tačka razmišljanja sve trojice, za razliku od svađa kojima su naši odnosi obilovali, upravo u vreme snimanja albuma. Milanov tekst, njegovo potpuno spontano izgovaranje reči poput “kantica”, “auspuh”, “šoferšajbna”, kao i višeglasni refren “Daj mi krpu”, zvuče autentično i danas. Ovo je bilo nešto što se ipak niko ovde nije usudio da odsvira, otpeva i stavi na ploču. Incidentna stvar zbog koje npr. u Novoj Gradiški (Hrvatska) organizator nije hteo da nam isplati honorar posle koncerta je, takođe, ovo je stvar, koja je definitivno ubedila PGP da raskine ugovor s nama i ne objavi album (to je uradio Jugoton). Naime, u Studio 5, u kom je sniman album, došli su ljudi iz PGP-a, prisustvovali baš usnimavanju Ljubavne priče (na kojoj nema nikakvih nasnimavanja i sve što je tada snimljeno, ostalo je na ploči), stojeći nemi i zabezeknuti u kontrolnoj sobi. Sutradan je PGP raskinuo ugovor s nama. Ko su bili ti ljudi koji su došli u studio? Aleksandar Pilipenko i Bojan Hreljac, basista iz detinjstva mi drage Korni Grupe. Dobro se sećam tih osuđujućih pogleda i, mada smo kasnije kroz deceniju i po obnovili kontakte, ova slika duboko uvređenih ljudi zauvek ostaje u mojoj memoriji…

Samo ponekad

Takođe Milanova limunovo-drvo-pesma, melanholične prirode, koja je savršeno došla kao smirenje posle prethodnog umnog i telesnog napora i kao nežan završetak prve strane ploče. Sećam se da smo o srednjem delu pesme malo većali i nagovorili Milana da odsvira neki kao orijentalni solo, što je on savršeno i uradio.

II strana

Čovek

Čisto postpunk krljanje po bas gitari i gitari uz posvetu našoj omiljenoj domaćoj grupi Buldožer kroz uvodni bubnjarski beat i poklič: “Družino!“… Prilično manijačka izvedba pesme, mora se priznati; sećam se da sam za potrebe ove kompozicije, na pojačalu odvalio srednje frekvencije maksimalno. Čovek je bio koncertni pogo favorit, a ovde sa na kraju jednostavno prirodno raspao, slivajući se u monotone (techno?) udarce bas bubnja, najavljujući dub momente koji očekuju slušaoca u sledećim pesmama.

Bes

U stvari dub verzija, remiks ove pesme koja je u originalnom obliku trebalo da se pojavi kao propratni singl s dvostrukom A stranom, zajedno sa pop hitom, takođe pesmom iz repertoara Limunovog Drveta Prevaren. Moram priznati, sad kad slušam ovo, najviše me podseća na ono čime se Disciplina Kičme posle bavila; moderno zvuči i dodiruje neke momente, tek kasnije dosegnute u popularnoj rock muzici. Jako!

O, o, o

Ska, koji smo opet zasvirali, posle Niko kao ja. Tu se čuju dub eho potezi Tonija Jurija, uz gostovanje zagrebačkog prijatelja saksofoniste Kuzme, (koji je kasnije bio i član Discipline Kičme, te i sada zasvira s nama kad smo u Zagrebu).Ovo je zanimljivo – obično ska muzika nije vezivana za dub, to je više važilo za reggae, što se i desilo kasnije u pesmi pod imenom...

Problem

Ovaj početak me je uvek asocirao na one početke Diznijevih crtanih filmova kad Miki Maus svojim rukama-kazaljkama pokazuje vreme... Ovde je Toni imao puni dub zamah, ima dosta zvukova koji su dobijeni na razne načine, npr. udaranjem stalaka mikrofona jedan o drugi ili šuštanjem kesa, zaustavljanjem trake pod velikim ehom, što je nešto što danas ljudima ne može više ni da padne na pamet, jer se muzika više ne usnimava na trake, nego na hard disk...

Ja želim jako

Pop music, u stilu engleskih power pop grupa tog doba. Imao sam od teksta samo refren „Ja želim jako, ja želim snažno“, kao i još neke parčiće reči i onda je svako uradio po jedan red strofe. Onaj prateći „uuu“ vokal su naravno Milan i Vd, pošto ja nisam hteo da imam udela u tome, jer me je podsećalo na The Beatles, koje nikad nisam ljubio. Ipak su me nagovorili da to ostane i naravno da je to OK.

Pazite na decu (II)

Milanov tekst, refren i pop akordi, samleveni i prošli kroz cedilicu monotonog basa, gitarskog slide-cviljenja i neparnog Vd-ovog sviranja, čija se veština bubnjanja, koja zaista zaustavlja dah, najbolje čuje na samom kraju pesme, uz Gagija, koji je naknadno udarao činelu na prvi takt. Uz opominjujuću konstataciju da „deca paze na vas“, bend je ušao u stanje prirodnog lupa i otišao u dugi fade-out, čime se ujedno i završava ova neverovatna ploča.