Promocija za zube

Da sam znao da će biti moja promocija za njegove zube, ne bi ih on sada imao... Ipak, da krenem od početka...
Pomen i Rus u crkvenom domu Svetog Save u Torontu. Niko ne zna, a onaj što zna, neće da iko zna ko je pljusnuo u isti tiganj pomen Dragomiru i Sergejevo gostovanje. Komšija pisac govori o Brajkovom životu, pa ja čitam Brajkovu poeziju ispraćajući ga njome u bezbolnija jutra. Dolaze Rus, Sanja i Katarina, komšija pisac odlazi, a ja ostajem za stolom. Rus ljut kao da je Srbin, šapuće mi da je on Sergej, („ej!”), Glavjuk, veliko ime, još veće, ruske poezije. „...jeste da je Dragomir Brajković pisao poeziju ali, tavariš, ja sam Sergej Glavjuk! Komšija pisac me laže da je vaš kanadski Vladika odlučio da Brajkov pomen bude u isto vreme kad i moje književno veče! Ugasio je kod mene! Neće ući ni u jednu rusku antologiju dok sam ja živ!”, omaleni Rus jedva smiruje kipljenje gronika iznad masne kravate. Počinje, traje – cedi – traje... i konačno... Za prazan sto se vraća komšija pisac i kaže, sav napupeo od važnosti, da će za dve nedelje napraviti na istom mestu promociju moje nove knjige. Gledam ga toliko zabezeknuto, da mi se čini kako svi provaljuju poslednjeg debila koji poslednji saznaje.

Plakat za promociju moje nove knjige u rukopisu „Ni King Kong nije nosio opanke” odšljakao je moj stariji sin Dimitrije. Na plakatu se nalaze: dva Oca, jedan kritičar Crnogorac (a ko drugi bi bolje od njih), stari glumac i mlada glumica, komšija pisac, moj svetionik Sanja i ja... eh, da, uglavio se tu i slikar s dva prezimena, jednim na staromodno muško, a drugim na gej moderno (m m m, holesterol nije za mene, hvala lepo).

Promocija je u stvari neka vrsta dobrotvorne književne večeri. Prisutni prijatelji i postovaoci mog lika i dela (ako ga upšte ima) daće mi zelene kanadske guske sa kraljicom Elizabetom za izdavanje knjige koju će objaviti Istočnik, izdavačka kuća Srpske pravoslavne eparhije kanadske, a Eparhija će im za uzvrat izdati priznanice za povraćaj takse na kraju radne godine.
I bi promocija. I beše umereno, tečno, pitko. I Srbi dadoše kanadske zelembaće komšiji piscu koji je bio zadužen da primi i sve popiše.
Pab na Danfortu, u grčkom delu Toronta. Pijem sa Sanjom, iz bokala, naše omiljeno tamno pivo, irski Kilkenny. Za stolom veselo društvo s promocije. Slikar s dva prezimena, s druge strane stola, pita me čime se bavim. „Pisanjem”, odgovaram. „Od toga ne mere da se živi, čime još?”, uporan je. „Pisanjem”, ko ga jebe, uporan sam i ja. „Eto, vidiš ovog književnog kritičara”, pokazuje kažiprstom sa ispucalim crnim noktom na Crnogorca, koji jedini siše „koka-kolu” kroz prelomljenu trskicu, „on ti je trapav kao bukva, ne zna ni merdevine da mi poturi, a plaćam ga kao da majstorski moleriše. Zaposliću i tebe, da radiš u moj tim, da si gazda – čovek”, smeška se i pilji u mene. Samo ga posmatram, a rekao bih mu, jebeni ljakse i znojavi kompleksašu, otkud se to govori pred mojom devojkom koju niti poznaješ, niti znaš da li sam joj neku žvaku prodao. Sanja me gleda sa onim njenim osmehom, kao svetionik, pogledom mi kaže „nemoj da se smaraš s nebitnim debilom”. Ako me neko kapira na ovoj truloj kugli, to je ona.

Posle osam meseci od promocije, saznao sam zašto mi se komšija pisac ne javlja na jednu te istu poruku, koju mu svakih par nedelja ostavljam, da mi donese kintu za izdavanje knjige, priloženu za moje pisanije i preda mi spisak sponzora da se ljudima kao čovek zahvalim. Aber uvek ide kao avet srpskom mahalom u Torontu i zatvori krug kad-tad: komšija pisac je dva puta u Beogradu lepio nove zube novcem za moju knjigu.
Komšija pisac još uvek nije saznao da će mu srpski zubi uvezeni iz Ujedinjene Evrope trajati onoliko koliko mu ja prepišem, a ne koliko garancija daje.
Nestadoše i ljudi i novac. Nema tragova novoj knjizi, nema nikoga da se javi iz „Istočnika”, izdavacke kuće Srpske pravoslavne eparhije kanadske, nema slikarskog molera s dva prezimena, ni srpskih glumaca, ni crnogorskog kritičara... Nema još uvek evropskih zuba komšije pisca na kanadskom asfaltu.
Nazdravljam sa Sanjom na srpskom, dok svi oko nas govore isključivo engleski... Milina ih čuti.

Izdate knjige:

• Razmišljanja jednog leša (Thoughts of a Corpse), 2004
• Beograde, dobro je, bi' iz Toronta tebi (Belgrade, It's All Good, From Toronto to You), 2004
• Kastriranje vetra (Castration of the Wind), 2005
• Deveto koleno sve/mira (Ninth Step of the Universe), 2005

Prvoslav Vujčić Prša

idi na: Kolumne