Koja, frontmen legendarnog domaćeg sastava „Disciplina kičme”, uskoro će objaviti interesantne snimke nastupa sa poznatim beogradskim muzičarima u klubu „Akademija”. Takođe, sa svojim bendom počinje rad na novom studijskom albumu, a u intervjuu za „Blic” priča o rokenrolu sa otupljenom oštricom, o buntovnoj muzici za koju je danas malo ko zainteresovan. U narednom periodu „Disciplina kičme” ima zakazane nastupe uglavnom izvan Srbije, što pokazuje da je publici u regionu i dalje interesantna ovdašnja scena. - Možda, ali to takođe može da znači i da se u matičnoj zemlji ne svira mnogo. U stvari, svira se ponovo ponekad utabanim stazama bivše velike zemlje, danas nazvane region - priča Koja.  

Da li postoji regionalna saradnja među muzičarima i na kakvom je nivou?
Ne znam da li postoji saradnja, ali posle nemilog perioda koji i dalje odzvanja u našim glavama, ljudi se lagano okreću jedni drugima, najbližim susedima, što je normalno i neophodno.

U kakvoj formi biste objavili sledeći album, s obzirom na krizu u diskografiji, ekonomsku krizu…
- Forma će verovatno još neko vreme ostati ista, ali deljenje CD-a uz neke telefonske impulse ili prodaja budzašto po kioscima nikako mi se ne dopada. O daunloudu i da ne pričam. Sam koncept albuma je takođe postao diskutabilan. Međutim, smislićemo nešto opet.

Da li je ovo vreme inspirativno za rokenrol autore?
- Mislim da to nema veze toliko sa vremenom. Rokenrol je danas već dosta stara i etablirana stvar (što me ne raduje previše), i samim tim, dosta otupljene oštrice, ali u zemlji gde se još uvek osećaju posledice od pre desetak godina završenih vojnih sukoba ovakvo pitanje se često sa razlogom postavlja.

Da li ste očekivali da će rokenrol u Srbiji i posle 2000. biti na neki način marginalizovan?
- Marginalizovan je isključivo zbog medijske konfuzije i nepostojanja muzičke industrije. Svako može da napravi nekakvu top-listu kakvu on misli da treba da napravi. Zato se dešava da se takve top-liste potpuno razlikuju od jednog do drugog medija i da na njima pobeđuju nekakve virtuelne grupe koje realno ne postoje. Ni u Jugoslaviji ta industrija nije bila najsjajnija, uvek je to bila imitacija biznisa napolju, ali praćena fanatičnim entuzijazmom prvih generacija ljudi obuzetih rokenrolom. Danas, posle toliko loših događaja i u eri dominacije hladnog digitalnog zvuka, kod novih generacija se pojavila sračunatost, ravnodušnost, te niko, čak ni u provinciji, nije toliko zaluđen rokenrolom. Tu dodatno odmažu i sponzori koji sponzorišu komercijalne, bezvredne stvari kratkog daha... Nije lako.

Šta je sa projektom „Funk i lastiš Crnog Zuba”?
- On je u završnoj fazi montaže i definitivno će se pojaviti uskoro u javnosti u obliku o kome upravo odlučujem. Tu ima oko šest sati snimljenog video i audio zapisa, ima jako dobre „improvizovane-na-licu-mesta” muzike. Na svirkama su učestvovali tadašnji, kao i sadašnji članovi grupa „Sila”, „Darkwood Dub”, „Eyesburn”, „Roze poze”, „RTS Jazz orkestar”, „Svitanje”, Bo, „Popečitelji”, „Jarboli”, „Lira Vega”, „Električni orgazam”, „Partibrejkers”, naravno i „Discipline”, a ja sam svirao solo gitaru i radio neke video-animacije... Obiman je to poduhvat, ali i izazov. Džem sešn je, u stvari, pravi pristup muzici, tu se vežba kontrolisanje sviračkog ega kod muzičara, inače prilično egoističnih osoba.