Sunovrat smisla - piše Jerry

Ljudi postaju izopačeni,sebični onoga trenutka kada nisu u stanju da pronađu skladni balans u sebi i u vremenu u kome žive.Tada svaka nota vibrira,svira za sebe bez harmonije okoline,one lepe i melodične,praveći disonance,buku i haos.Provaliju između hteti i moći, stvarnog i mogućeg, preskaču bez razmišljanja,onog razumnog sagledavanja bezdana kao velike prepreke što život sam po sebi stvara.One se progresivno nižu i množe,prate kao verna senka korake razvoja civilizacije,ali najviše u poslednje vreme,samo one koje se tiču profita i zarade,napretka tehnologije,modernih i fascinantnih čuda,današnjeg globalnog sveta.

Život je oduvek bio jednostavna forma,svedena i primerena,kao prirodni splet rađanja, odrastanja,sagledavanja sebe,pronalaženje svoga puta do mitske večnost,testamenta svoje prošlosti i zaostavštine budućnosti.Svako ko je hteo i poželeo,zaveden ili ne svjedno je,jer uvek se svede na jedno te isto ništavilo, slatko upakovano, belosvetskim prolaznim dogmama namazano, iskoračio je na put gde ne postoji razlika između duha i materije, suptilnog i vulgarnog.Čak je i nebo postalo za njih nesavršeno,kao jedinstven i nesumljiv duhovni cilj celokupnog dosadašnjeg čovečanstva,kome ono,evo već vekovima stoički i uzvišeno teži.

Sve je postalo relativno,merljivo samo novcem i profitom.Sa takvim simbolima i idejama, ljudi stanovnici globalnih sela,postaju srećni i zaokupljeni samo onda kada drže u rukama moderna čuda,skupe igračke besmisla,odlaze ne prestižna letovanja i zimovanja,kupuju svoj drugi auto, nepronalazeći sebe u onim intimnim,lepim trenucima uzvišene muzike u ušima,sa divnim rečima književnih dela u mislima ili da ostanu bez daha stojeći ispred neprolaznih slikarskih platana.Obilaze trgovačke centre,umesto muzeje i legate.

Šepure se sa novim cipelama,koje su imale veliku čast da samo prošetaju pored galerije,gde se jednom u sto godina održava velika retrospektiva čarobnog El Greka.

Male su šanse sa niskim strastima u glavi i jeftinim imitacijama realnog života sagledati visoko postavljeni čarobni breg smisla,tumačiti dinamične simbole života,imati svoju logiku,koja nije zasnovana na potrošačkom mentalitetu,kupi,upotrebi i na kraju baci.
Nije teško zamislit jutro,sigurno će biti tmurno i olujno,kada svet osvane bez umetnosti duha,klasične škole koja obrazuje mlade da misle,a ne da budu upotrebljivi radnici,moderni robovi na nepreglednim proizvodnim trakama.Strah u kostima,zebnja u duši od neprestanih pretnji otkazom,moderne mantre današnjice,filozofe i inteligenciju je pretvorila u eksperte, koji umesto da rasuđuju i misle,dok oni samo,za sitne pare potvrđuju već odavno utvrđene globalističke postavke o svetu koje nas okružuju,porobljavaju i duhovno uništavaju.

Kako sada stvari stoje,poeizija se neće čitati u trenucima intimne osame i onog ličnog suočenje samog sebe sa štivom,već na društvenim mrežama, ali ne kao celine već samo stih ili dva,izčupano kleštima nekog dobro plaćenog moderatora, koji nameće poruku,njemu dobro unapred znanu,a nama u amanet ostavljenu da to sablažnjeni vremenom otkrijemo. Mladi će postati mentalni invalidi čitajući skraćene verzije klasičnih književnih dela na internetu,i tako osakaćeni,bezprizorno odgajati svoju decu.

Promene u umetnosti se dešavaju i uvek će se dešavati, kao sastavni deo stvaralačkog procesa i neprestanog traganja za novim formama.Samo u takozvanoj globalizaciji i ekspanziji ekonomskog neoliberalizma sve forme izražaja svele su se u ravan niskih strasti, jeftinih tehnoloških štoseva,zalivene krvlju i ubistvima iz animalnih pobuda,jer su producenti,današnji gubernatori svesti srozali ljudski ambijent stvaranja na tri postulata:
1) Bolji život za svakoga pojedinca,ali samo kao ekonomska kategorija,bez duha i smisla uz obilje jeftine zabave.Hleba i igara,stara rimska maksima,još jednom je potvrdila,da sit narod zabavlajući se neće mnogo pitati šta se to zapravo suštinski događa sa njihovim životima.
2) Nekada davno isticanje totema,ideopoklonističkih stega pojedinca,praistorijske paradigme sadašnjih i preovlađujućih religija,dala je mogućnost u ovim našim globalnim i neoliberalnim vremenima da se bestidno izmisle i stvore novi idoli,lažno slobodne individue.Oni su se atomizirali do najsitnjih detalja,i svih onih poriva koji su tako lepo i neodoljivo reklamirani šarolikim narodnim masama za čim oni pohlepno svkodnevno žude.Pri tom,oni teatralno izigravaju lažne i prividne slobode,blagostanje i nove kriterijume vrednosti,koji su opet,gle čuda,svima njima iz te jednolične amorfne mase mediokriteta, gladnih samo senzacija,takvi ciljevi su lukavo i namerno udaljeni tri hiljade svetlosnih godina od njih,uslovno dopušteni,omogućeni, slično onom mitu današnjice, najradosnijem trenutku modernog čovečanstva, osvajanje dobitka,srećne sedmice na lotou.Magarac i šangarepa.
3) Hiperprodukcija,načelo velikih brojki,omogućila je bestidno uspostavljanje sistema, slično kao i u proizvodnji i trgovini,da jedini smisao postojanja svega na ovome svetu bude samo profit.Tada umetnost postaje roba kao prašak za veš na rafu u supermarketu za kojim narod ludo žudi,jer je to lep i elegantan izgovor globalnog sveta kada uspostavi kriterijum vrednosti,da je vredno samo ono što narod traži.Demokratski nema šta!

U jednoj takvoj opštoj jagmi sticanja i trošenja,trčanja po lavirintu boljeg života,on,kratki treptaj ljudskog bivstovanja na zemaljskoj kugli postaje samo ekonomska kategorija bez duhovnih vrednosti,koje opet sam po sebi se ne kupuju u supermarketima ili prodaju na aukcijama i tenderima,već se stiču klasičnim obrazovanjem,ličnom nadogradnjom i uz pomoć društva,države koja će svojim prestižom na makro planu dobro to unovčiti,a ne da u bescenje daje zemlju i radnu snagu onim vesnicima,nosiocima ideje globalnog zatupljivanja čoveka.Čovek time gubi smisao vrednost svakog ponaosob,a dobija samo vrednost na tržištu rada i kapitala koji se ionako seli,po svojim surovim zakonitostima, kao ptice selice, u one krajeve gde je profit veći,a osećaj blagorodniji.

Svi oni što se danas iskreno pitaju i stavljaju pred svoje oči današnji sunovrat svesti,to im  izgleda kao večita igra mačke i miša.Davnašnja metafora pobednika i gubitnika,korisnog i štetnog smisla duha i njegovog opstanka.Večna je istina da umetnost svojim čudnim i zavodljivim, nevidljivim,ali delotvornim načinom,kao i samim svojim postojenjem daje valjane i dugovečne odgovore.
Samo je neoliberalni kapitalizam mogao sa nesnosnim trudovima i bolom,carskim rezom da iznedri, porodi iz narodnog tela bogataše egocentrične i sebične naravi.Nekada,ne tako davno,jer još zub vremena nije nagrizao i uništio njihove zadužbine,simbolične i moralne katarze ličnog pročišćenja njihove savesti,sagrađene,da i vreme i pokoljenja dobro zapamte, kada su oni, nekadašnji bogataši ostavljali otečstvu velelepne zgrade, biblioteke, škole i bolnice. Nema sumnje da je jedan kapetan Miša Anastasijević, monopolista kneza Miloša u trgovini srpskom stokom u zamenu za so,tadašnje belo zlato što život znači stekao enormno bogatstvo.Odužio se on svojim zdanjem,zgradom Velike škole,iako je bio polupismen,koje je i danas u upotrebi, sa onom svrhom kako je to on namenio.Niko se od današnjih bogataša nije latio džepa,da se barem ovom osiromašenom i duhovno ubogaljenom narodu oduži jednim zdanjem ili fondom za razvijanjem mladih talenata.Već naprotiv,slikaju se po tabloidima ko ima veću i skuplju jahtu,a otečestvu ostavljaju svoju decu da prave skandale, da se narod jeftino hrani njihovim seksualnim vratolomijama,ko se sa kim smuvao,okumio i koliko pari skupih cipela kupio.
Lako je kao pero shvatiti doktrinu gramzivog neoliberalnog kapitala,jer to zna svaki piljar na pijaci,šta je slobodno tržište, efikasnost i sloboda manipulisanja kapitalom,zacrtan,pa ostvaren profit investicionih fondova,dok je veoma teško i mučno,potpuno bljutavo kao neslana šala razumeti sve one dubinske promene koje se odvijaju pod zastavom slobodnog tržišta i ono turobno odvratno nestajanje istinske slobode ljudi,božanstvene uzvišene umetnosti,kao jedinog smisla i pokretača duha svih slobodoumnih težnji ljudskog roda.
Umetnost je parfem:mala količina,a mnogo jakog mirisa!

Milorad Dzmerković - Jerry

Ostavi Komentar