Sećam se... tog leta 1981

Nedeljno popodne, Beograd lep okupan u suncu , smiren. Jul je mesec, većina beogradjana je na moru ili negde kod nekoga sa nekim. Ja sam ostao u Beogradu.

Ulica Knez Mihajlova, bez uobičajene žurbe, pritom miriše na sveže otvoreni sladoled „ Rumenko“. Knjižare i radnje u Knezu dostajanstveno zvrje prazne, ispred njih sede slikari (studenti sa akademije) izlažući svoje radove, pokušavaju da naprave Carrera ulicu iz Rovinja na potezu od Akademije do prosvetine knjižarena početku Knez Mihajlove ulice.

Levo prema restoranu Vuk, prolazeći kroz gužvu ispred kafića „Galerija“gde trešte najnoviji hitovi minhenske disko - produkcije 'puca' bašta restorana „Pevac“ puna ko oko. Šminka beograda na okupu.

Oko spomenika Obiliću(Obilićev venac) sede tadašnji „beogradski pankeri“ , njih desetak obučeni u kožne jakne sa nitnama sa obaveznim čizmama i kratkom kosom na „juriš“. Jedan od njih danas piše kolumne za „Politiku“, tada je bio mlad krezav i nadrkan i ne baš muzikalan. Pored njih stoje flaše vina „ Carica Milica i Car Lazar“. Nastavljam prema pijaci Zeleni venac.

 Deo Beograda oko Zelenog venca prema Savi i Brankovom mostu, mi je uvek izgledao „nakrivljen“ kao da će da upadne u reku ako se još malo nagne ka njoj. Spuštajući se ulicom ka mostu ostajem u hladovini koju prave zgrade. Miris upišanih haustora me podseća na blizinu pijace „ Zelenog Venca“ . Pijaca prazna. Sva aktivnost je prestala još pre par sati. Ostaci od zelene salate i parčići paradajza uredno čekaju autobus zajedno sa oznojenim gradjanima, i ponekim došljakom iz unutrašnjosti, koji je Kameničkom ulicom došao medju svet koji mu je totalno stran i drugačiji.

 Imam utisak kao da sam izašao iz „zamišljenog kruga“.  Vraćam se „unutra“ prema Knez Mihajlovoj, idem Prizrenskom ulicom i po nahodjenju svraćam u poslastičarnicu na osveženje. Prizrenska br. 9.

Boza sa 200g žita.

Jednostavno i definisano uživanje. Hladan vazduh koji dolazi od frižidera me hladi. Ostajem malo duže iako vidim po pogledu žene koja stoji iza pulta da bi trebao da još nešto poručim. Ustajem, izlazim dok me vreo vazduh sačekuje napolju kao najvećeg neprijatelja.

Gužva ispred bioskopa „20-ti Oktobar“. Ubrzanim, skoro trčećim korakom dolazim do ulaza, gde visi rukom (ne) vešto pisano obaveštenje „Rasprodato od 4,6 8,“ . Razvodnica bioskopa u svetlo – plavom radnom mantilu sa masnim delovima levog rukava, ne zainteresovano skuplja iscepane delove karata koji su rasuti po podu ulaza u bioskop. Pitam je koji se film daje s’ obzirom da ne mogu da prodjem od gužve i pogledam slike. Ona kaže:“ Ma neki koji mlati sve i stalno vrišti, deca ga vole...“ ( Bruce Lee „ U zmajevom gnezdu“ prim aut.)

 Miris pljeskavica iz restorana od preko puta bioskopa mi odvraća misli da ne budem razočaran jer neću prisustvovati radjanju jednog mita (Brucee Lee) barem ne danas. Odlazim od bioskopa dok tri mala „cigančeta“ veselo demonstriraju i prepričavaju scene iz filma pritom ispuštajući krike „Kung Fu ala Borča“.

 U holu restorana „ Moskva“ se uvek svirala klasična i kamerna muzika. Dok slušam kako cijuču violine i čela razmišljam da li je „Kasina“ još uvek otvorena da bih kupio nešto da pojedem. Glad nadvladava moje kulturne potrebe. Piroške u masnom papiru. Poslastica Beograda '80..

 Došao je red na radnju koja se zove „Kultura“. Tu sam dolazio često na „mirisanje ploča“. Miris nove ploče je imao nešto magično u sebi, kao otkrivanje tajne, pravi ritual. Odabere se ploča, onda se drži obema rukama i okreće u svim pravcima. Kompletan napisan tekst sa omota ploče se pročita i po mogućnosti zapamti, da bi se u polemikama oko tog izdanja iskoristio na najbolji način. Ploča se ne daje nikom i ne nosi se na žurke. Čuva se da se ivice ne iskrive i povremeno se briše čistom krpom.

 Dolazim ponovo u Knez Mihajlovu ulicu. Miris „Rumenka“ je još prisutan. Slikari pakuju svoje radove, i ustupaju mesto golubovima kojih ima sve više kako pada mrak. Parovi sa Kalemegdana napuštaju „mesto greha“ ostavljajući svoju kalemegdansku priču da se nastavi sledećeg vikenda. Prolazim pored Američke čitaonice i primećujem da „beogradski hipici“ sede ispred Filozofskog fakulteta čekajući početak koncerta. Večeras svira grupa „Kota 19“. Pokušaj hard rock-a da osvoji Beograd u pogrešno vreme.

 Autobus 27-a. 12:30 posle ponoći. U njemu nekoliko putnika sedi onako razbacano pom celom autobusu. Dvoje mladih u kožnim crnim jaknama zagrljeni stoje na sred autobusa i nešto „šuskaju“. Prepoznajem facu. Koja basista „Šarla Akobate“ i negova devojka idu na Karaburmu gde ona zivi. Često sam ih sretao tog leta.

Dolazim kući. Puštam radio i glas spikera Studija B ispunjavaju moju sobu. Sloba Konjović i Diskomer Studija B.: „Na prvom mestu ove nedelje je grupa „ Šarlo Akrobata“ i pesma „ Niko niko kao ja“, na drugom mestu domaće liste je grupa „Šarm“ sa pesmom „Marina“ ... pad sa drugog na treće mesto zabeležila je grupa „Zana“ sa pesmom „Leto“...

 

Glasno razmišljao

Dragan Petrović jazz pijanista

Ostavi Komentar