Kultno mesto generacije osamdesetih

Knjižara u Cetinjskoj

Mladi ljudi bivše Jugoslavije koji su početkom osamdesetih postali poklonici novotalasnog pogleda na svet rado su čitali ezoteričnu i fantastičnu literaturu. Knjižara u beogradskoj Cetinjskoj ulici bila je prepuna baš takve literature. Bestseleri su bili „Demijan“, „Stepski Vuk“ i „Igra staklenih perli“ Hermana Hesea, „Ostrvo“ Oldousa Hakslija, „Životinjska farma“ i „1984“ Džordža Orvela, „Istorija kineske filozofije“ Fun Ju Lana, „Izabrani spisi“ Lao Cea...
Preko knjiga antropologa Karlosa Kastanede mnogi su počeli da otkrivaju nepresušne riznice magijskog realizma Južne Amerike. Omiljeni pisci mlade generacije postali su Horhe Luis Borhes s knjigom „Maštarije“, Gabrijel Garsija Markes sa „Sto godina samoće“ i Hulio Kortasar sa „Školicama“ i „Tajnim oružjem“. Osim Latinoamerikanaca, veoma popularan žanr među mladima tog vremena bila je i naučna fantastika. Zoran Živković je bio urednik fantastične edicije u kojoj su izlazile kultne SF knjige za novotalasne junake. Bile su to knjige „Leva ruka tame“ Ursule Legvin, „Više nego ljudski“ Teodora Sterdžena i kasnije „Peščana planeta“ Frenka Herberta.

Osim knjiga, knjižara u Cetinjskoj imala je brojnu kolekciju časopisa, fanzina i stripova. Nekoliko strip serijala koji su se tada pojavili, kao što su „Korto Malteze“ Huga Prata, „Džeremaja“ Hermana, „Crni Inkal“ Jodorovskog i Mebijusa, kao i Mebijusov raniji strip „Poručnik Bluberi“, bili su ključni za formiranje stila tadašnje mlade generacije.

Pomenute knjige i stripovi uticale su na brojne novotalasne pesme Štulića, Mladenovića, Rundeka, Šapera, Bregovića, Gojkovića...
Početkom osamdesetih knjižaru su vodili Bata Dramičanin, Aca Kothaj i Ivica Patlejh. To nije bila obična prodavnica knjiga, već mesto na kojem se akumulirala nova energija, značajna za razvoj beogradskog novog talasa. Tu su se svakodnevno odigravala neformalna druženja i tribine, značajnih kulturnih persona tadašnjeg horizontalnog i vertikalnog Beograda, kako su to voleli da definišu publicisti Dragoš Kalajić ili Isidora Bjelica.
Aca i Ivica su napravili od knjižare u Cetinjskoj mesto gde se prosto živelo, a knjige su se uzgred kupovale. Bile su razbacane po rafovima, ali su u gomilama stajale i na podu.
Knjige Karlosa Kastanede postale su neka vrsta beogradskog internog kulta. Na sumanutu filozofiju i mistiku toltečkih Indijanaca iz Meksika navukli su se apsolutno svi novotalasni konzumenti opojnih i lakših droga, kao i mnogi „strejt“ intelektualci, muzičari i umetnici. Sa druge strane, knjižara je bila neka vrsta otvorene škole gde su mladi intelektualci mogli svašta pametno da čuju od svojih starijih kolega.
U jednom delu knjižare bio je okrugli stočić sa stolicama na kojima su sedeli mnogi velikani Beograda od Mome Kapora i Bogdana Tirnanića, preko Jovana Ćirilova, do Borisa Miljkovića, Tucka Dimitrijevića i Srđana Šapera. U tu knjižaru mladi ljudi su dolazili da bi slušali dobru šansonjersku muziku od Paola Kontea do Okudžave po izboru Bate, Ace i Ivice. Divno je to mesto bilo...

"Pokušaću da nekim novim klincima dočaram vreme kada se nije u našoj generaciji raspravljalo o politici, pogotovo ne o dnevnoj. Imali smo neke druge preokupacije.
Tražeći neke alternativne sadržaje i prostore njuškali smo po gradu tražeći neki novi filing koji bi možda zadovoljili naša interesovanja. Po prašnjavim bibliotekama police su bile pretpane partijskom literaturom ala "Tito i pčelari Braničevskog okruga" i slične gluposti iz naše svakodnevnice. Tada su kao i sada neki sumnjivi tipovi, jednom rečju mediokriteti "članovi" pošto poto hteli da uđu u literaturu, pa su pisali bedastoće o već omatorelom vođi svih naroda i narodnosti. Elem mi koji to nismo mogli da prihvatimo tražili smo i nekako smo se instiktivno okupili u jedinoj knjižari u gradu koja je umesto zadriglih prodavačica, koje su kao kobac pratile svaki pokret i svaki pokušaj da se nešto pročita iz neke knjige smatrale svetogrdjem, pa su vas sa onim dosadnim "a šta ti treba" išli pošteno na živce, tako da ste ubtzo gubili volju za prelistavanjem i traženjem nekih samo nama dragih sadržaja. U jednom takvom pohodu nabasao sam na knjižaru Narodne knjige u Cetinjskoj ulici. Mom zaprepašćenju nije bilo kraja kada me je jedan dugokosi mladić Ivan , ako se dobro sećam pozvao da sa njim popijem kafu i da popričamo. Ponudu da postanem Član kluba čitalaca sam oduševljeno prihvatio kao i da knjige koje uzmem mogu da vratim ili da ih otplaćujem sukcesivno, tj. kada skupim neku kintu. To su bili nezaboravni razgovori o knjigama i mnogo čemu drugome, spontano među prodavcima i posetiocima knjižare koji su nekad trajali do duboko u noć.
Na vest da je umro znameniti filozof, psiholog i sociolog Erih From spontano smo se okupili i organizovali svojevrstan omaž velikom piscu. Kako to život iscenira kao mnogo što-šta vredno po izlasku iz vojske više nisam zatekao knjižaru jer je u međuvremenu Narodna kniga propala, ili nije ni bitno uostalom. Znam da se od njih trojice jedan nastavio sa knjižarskim radom knjižarom. Bata je otvorio knjižaru u delu foajea Jugodrpa (ko razume shvatiće). A sada više nema ni Jugodrpa (starog, a naravno ni knjižare, kao i mnogo toga vrednog i dragog iz naše mladosti.

Ostavi Komentar