Srđan Karanović: Film više ne postoji

Razgovor sa čuvenim Srđanom Điđom Karanovićem rađen je nedavno u Domu kulture Studentski grad prilikom večeri posvećene Miroslavu Josiću Višnjiću (1946-2015), po čijem scenariju je Karanović uradio TV film „Pogledaj me, nevernice“, koji je te večeri i prikazan. Iako ne naročito posećeno, bilo je to jedno izuzetno veče, dostojanstveno i neposredno u isti mah, dragocen prilog (istoriji) kulture. O književnom delu Višnjića govorio je Milisav Savić, o nastanku pomenutog filma reditelj Karanović, koji je odgovarajući na pitanja publike, govorio o tome da ga u današnjem vremenu „veoma plaši digitalno mišljenje“, šta (ni)je film, o televiziji, zanimljivom načinu na koji je pisao scenarija...


Dugo vas nije bilo u javnosti?
- Vratio sam se nakratko, samo večeras. Zbog Josića Višnjića, da mu odam poštu, veoma ga cenim.


Zašto ste se povukli?

- Jednostavno, ne mogu da izdržim. Ta javnost je toliko banalna, i zapravo odvratna. Nemam nerava.


Ranije ste rekli da više nećete snimati, da li je možda došlo do promene?
- Ne. Retko donosim odluke celog života, al‘ kad donesem, ne menjam je. Kad kažem, to je rečeno. Ima puno svedoka za to.


Znači zabluda bi bila nada da ćete se vratiti snimanju?
- To je duga priča. Mislim da film više ne postoji. Film koji sam ja voleo kao delatnost, kao umetnost više ne postoji. Ono što sam učio, nastojao da snimam i ovo danas se veoma razlikuje. Danas se u stvari proizvode digitalni video-produkti koji su vrlo površni. Teško ih gledam. Jer, kad gledam filmove, bitno mi je da ih makar poštujem ako mi već ne osvoje emocije.
Da li je ostala neka filmska želja?
- Celog života sam želeo da snimim crno-beli film, i ta mi se želja nije ostvarila. Niti će.

Jedno od vaših kultnih ostvarenja „Nešto između“ nastalo je pre 32 godine a i danas je popularno.
- To iz današnje perspektive izgleda kao superluksuzno snimanje, međutim, i tu smo se, kao i uvek mučili, da izgleda glamurozno. Hteo sam da napravim film u kome ću svoje okruženje izvući iz blata, da napravim lakiranu sliku Beograda i naših života. Mnogima se to nije dopalo a mnogima jeste. To je bio moj najkomercijalniji film, prodavao se u inostranstvu jako dobro. I veoma je bio gledan, samo u Beogradu je imao preko 200.000 gledalaca.

S kojim osećanjem danas razmišljate o svojim filmovima?
- Nisam autor koji obožava svoje filmove. Sve ih volim i sve ih mrzim. Ne mogu da ih gledam. Il’ gledam malo pa odustanem jer stalno u njima pronalazim neke greške, tuđe, svoje... Posle ih danima sanjam, progone me. Svaki moj film je bio drukčiji, imao je druge ambicije.


Ko je i kako smislio Baneta Bumbara?
- Ja. Grlić i ja smo tada, i kasnije u mnogim mojim i njegovim filmovima, delovali po principu plaćene opozicije. Ja napišem i onda mu platim da to kritikuje. I obrnuto.


„A Petrijin venac“?
- Posle „Petrije“ radio sam „Nešto između“. Eto, ta dva filma, žargonski rečeno, nemaju nikakve veze jedan s drugim. Nikada nisam mogao da dva ili više puta radim film istog stila, ritma, ambicije, želje... „Petrijin venac“ je rađen vrlo profesionalno.


Koji vas je film najviše namučio?
- Velike muke i okapanja sam imao sa filmom „Miris poljskog cveća“. Pisao sam 12 verzija scenarija! Jer ljudima iz „Centar filma“ i umetničkog veća gde su sedela eminentna filmska imena tog vremena, to nikako nije išlo u glavu. Bilo im je sumnjivo, loše, glupo... Ipak, izgurah nekako, a film je posle dobio nagradu kritike u Kanu, „Arenu“ za režiju u Puli. I tu mi je skočila cena. Dobio sam epitet „on zna šta radi“ i tako uspeo da nahvatam sredstva za „Petriju“ i „Nešto između“. Onda je krenuo moj projekat koji sam gurao 10 godina i opet pisao 5,6 varijanata scenarija. To je „Virdžina“, film koji sam jedva uspeo da završim. Jedan deo sam morao da skarabudžim da izbegnem rat koji se približavao.

O tom fenomenu (proglašavanja ženske dece za sinove) se malo znalo do vašeg filma...
-I ja sam za to saznao u jednom novinskom tekstu, I tako došao na ideju. Od ideje do filma prošlo je čitavih 10 godina, što sam opisao u knjizi “Dnevnik jednog filma”. Prepreke, čekanje, borba za novac koja traži kompromise a kompromisi menjaju scenarijo…Film je završen praktično u vreme raspada Jugoslavije.


Ako iz filmskog ugla pogledamo ono što čini našu realnost od tzv. državnog udara pa na dalje, kog je žanra?
- Tragikomična farsa. Ako gledam kroz svoje filmove – to je “Miris poljskog cveća”. Bez obzira što je on, tako, šarmantan ali u njemu vlada novokomponovani haos. Taj film je sniman znatno pre nego što se razbuktao ovaj haos koji sad hara u svemu, a najgore i najpogubnije je što hara u mišljenju. Farsa često vodi u tragediju

„Pogledaj me, nevernice“
Miroslava Josića je, kaže, upoznao preko Fiće Davida, koji je u to vreme radio kao urednik na televiziji, a Karanović je spremao „Grlom u jagode“, i danas kultnu seriju.
- Godine 1972. uradio sam svoj prvi, ispostaviće se uspešan film „Društvena igra“ sa neprofesionalnim glumcima. Dok sam pripremao seriju, dođe Fića i kaže da ima jedan pisac koji zbog „Društvene igre“ hoće da ja radim njegov tekst il’ niko drugi. Uzmem da pročitam, vidim odlično je, ali kratko.
Potom je upoznao Josića, koji je na njega ostavio utisak, a tokom snimanja dopisivao scenario: „Imao je notes i grafitnu olovku koju je oštrio žiletom, i pisao scene i dijaloge.“
To je niz zanimljivih detalja u vezi sa nastankom tog filma a posebna je priča u vezi sa čuvenom muzičkom numerom koja je i danas nezaobilazan kafanski hit.
- To su bili kafanski muzičari i mi smo od njih tražili da nađu neku staru pesmu koja ima veze s radnjom filma. I to je danima bio problem al‘ onda se jedan od njih, Todor Primaš setio stare pesme „Pogledaj me, nevernice“. Preko filma je postala čuvena, i sad je svi znaju. Meni su je u kafani svirali čim se na vrata pojavim.

Tatjana Nježić | 06. 12. 2015. 

Ostavi Komentar