Noć vile i hajduci

Jednog dana,
godine koje smo preživeli
biće tema nekih ozbiljnih ljudi.

Sedeće za nekim stolom
i napisati sve što znaju o devedesetim.

Složiće se
da je bilo dovoljno loše
da sve stranice budu sive.

Pisaće o opštim stvarima
i vrteće se nekoliko reči,
sankcije, rat, beznađe,
inflacija, sunovrat.

Kad bude dovoljno toga napisano
neko će reći,
hajmo ljudi,
to je to,
i ne daj bože nikom.

Potpisaće se na prvoj strani
i ostaviti svedočanstvo
za buduće generacije.

I ja bih sve to potpisao,
ali voleo bih i jednu stranicu
za nešto drugo,
za nas,
nešto nebitno da napišem,
neke sitnice.

Bukvalno desetak slika,
pet, šest rečenica.

One sokove da ubacim,
crni i žuti,
isti ukus a različita boja,
za dva dinara,
gazirani za sve pare,
prvo pođu suze
a posle osmeh razvučeš.

Onu trenerku da spomenem,
Kappa Dannone,
Juventusova crna
i Barselonina zelena.

Dole ozbiljne patike
a ne bilo koje,
razvezane pertle i ubačene sa strane,
noge kad hodaš malo u stranu
ako držiš do sebe.

Hoćemo li da pođemo,
na zidiću iza škole,
dok joj zelena Malizia otežava disanje 
i ubrzava odgovor.

Fer tuče na velikom odmoru.
Fer u početku
i dok ja vodim.

Rođendani sa svilenim košuljama
i ćaletovim cipelama,
grisinija koliko hoćeš
a malih sendviča sa čajnom i krastavcem,
ko prvi dođe.

Dnevnici i sumorne vesti,
deda koji gubi prvu ljubav,
Sloba koji manje pati zbog rastanka,
domaće serije bez kraja
i ona strana sa Sloterom, pomoćnikom i namigušom.

Ada,
kao na azurnu obalu sa cvetka pedeset peticom,
šareni, šuškavi šorts,
čoko moko i brisanje podlakticom,
šmekerluk i bacakanje u plićaku,
filmski izlazak iz vode 
i trbušnjaci koji samo što nisu.

Matursko veče
i drugarice koje ne možeš da prepoznaš,
profesori koji nemaju dnevnik
nego samo osmeh 
i belo vino u uskoj čaši.

Orkestar Nikice Kurtovića
i Džej koji nas sve pozdravlja
i kreće,
bio sam na krivom putu,
sto grehova u minutu...,
pa kaže.
ni na istok, ni na zapad,
pa onda,
od tuge ću za tobom za noć da ostarim,
pa malo brže,
slažeš li se ti, odgovori miiiiii,
slažeš li se ti, da budemo par..,
i na kraju,
nedelja, i svi ste tu, sve podseća na sreću,
nedelja, a više vas ja zagrliti neću...

I poneka suza,

kao i sad,

da niko ne vidi,

I da ne sazna,

da je i to bilo neko vreme,
da je prolazilo ispod i iznad svega,
da je bilo posebno,
jedino koje mladost ima
.

Igor Grujić - Official Igor Grujić Website

 

Ostavi Komentar