Ljubomir Bandović - glumac...

Kod nas nema filmskih zvezda...

Kako se ne može se jednom bojom i jednom četkicom naslikati slika, tako se i uloga ne pravi od samo jednog materijala

„Kada sam čuo svoje ime, brzo sam seo da ne bih pao”, spontano je glumac Ljubomir Bandović prokomentarisao vest da je upravo on osvojio gran pri „Naisa” na preksinoć završenim 46. Filmskim susretima u Nišu. Bandović je nagrađen za uloge u filmovima „Sestre” i „Neprijatelj”, koji su prikazani u zvaničnoj selekciji ovogodišnje niške svetkovine filma.

To je samo deo bogatog umetničkog opusa koji je Bandović gradio proteklih godina originalnim dramskim senzibilitetom. Daroviti glumac, koji je tek zakoračio u umetničku zrelost, iza sebe ima veliki broj pozorišnih i filmskih uloga. Do sada je ostvario uloge u 13 filmova, a njegov pozorišni repertoar u protekloj sezoni činilo je čak 11 naslova, što znači oko 30 predstava mesečno.

Niste krili radost posle uručenja priznanja „Naisa” u Nišu, na festivalu koji dodeljuje nagrade glumcima, odnosno kako kažete, „izvođačima scenskih radova”. Da li su se utisci slegli?

Malo je reći da sam srećan. Počastvovan sam. I na neki način uplašen…. Moraću, u godinama iprojektima koji dolaze,da opravdam ovu najveću filmsku nagradu koju glumac u Srbiji može da dobije. Utisci se sležu, telefon se usijao od poziva ičestitki. Koristim iovu priliku da zahvalim svima koji su se iskreno obradovali ovom mom uspehu.

U filmu „Sestre” tumačite lik Tadije, vlasnika bordela, u ostvarenju„Neprijatelj” ulogu Sirovine, prostodušnog, pomalo naivnog, dobronamernog čoveka... Kojim scenskim bojama ste bojili svoje najnovije filmske junake?

Bojama kojima raspolažem. Na sceni iu kadru mi je, inače,udobnije nego u životu. Scena ikadar su zasnovani na logici, dok život nije. U zavisnosti od onoga što tekst nudi i, pre svega,od onoga što reditelj zahteva, biram svoje „četkice” za datu stvar. Ne može se jednom bojom ijednom četkicom naslikati slika, tako se iuloga ne pravi od samo jednog materijala.

Voleli biste, tvrdite, da malo korigujete svoj glumački dijapazon. Da malo nosite kravatu i sako, jer bi majka volela da vas vidi takvog?

Verujem da nisam jedini glumac koji se plaši da bi mogao da upadne u fah. Niko od nas to ne želi. S obzirom na to da sam do sada uglavnom igrao junake skromnih intelektualnih potencijala, voleo bih da u tom smislu napredujem. Da, majka bi to volela, jer kaže da mi dobro stoji. A, jedna je majka.

Glumom ste uspeli da se kanališete i postanete, kažete, normalan čovek. Kako je biti glumačka zvezda u Srbiji?

Glumačke zvezde u Srbiji ne postoje. To je zabluda nekolicine mojih kolega. Mi smo pristupačni ljudi, možete nas videti da bacamo đubre, idemo u prodavnicu, stojimo u redovima… Ne verujem da bih voleo da je drugačije. Pojam zvezde mi liči na nešto otuđeno, posebno, nepristupačno… Meša Selimovićkaže: „Što je veća visina, veća je ipustoš”.

Ne trudite se da ličite ni na koga. Ipak, kvalifikuju vas kao glumca starog kova. Kako to komentarišete?

To je jedini epitet koji mi zaista prija. Kada odrastete uz onakve filmove, glumce, reditelje,kada je lestvica za preskakanje većpostavljena jako visoko, to kod glumca budi poseban elan. Ne smemo da devalviramo ono što su pre nas postavili naši uzori. Prija mi takvo poređenje.

Kada čovek vidi vašu fotografiju, duhovito ste izjavili, ne može da pomisli da ste došli iz Instituta „Vinča”, već da pred sobom imaju čoveka koji ceo dan cepa drva?

Uloge koje se glumcu nude, pogotovo na filmu, vrlo zavise od fizičkog izgleda. Sve se to,naravno,može korigovati. Zatim, publika nema vremena da pola filma prihvata stvari koje se ne podudaraju, pa se zato podele prave po principu:kako stereotipno zamišljamo neku osobu koja se bavi određenim poslom.

Prezaposleni ste. U protekloj filmskoj i pozorišnoj godini, čini se dali ste svoj maksimum. Stižete, ipak, u pauzi između snimanja i predstava i da se bavite spremanjem jela, u čemu posebno uživate?

Nažalost, sve manje… Ali nadoknađujem to odlascima u restorane, koje mi uglavnom preporučujuprijatelji. Volim da probam nove stvari.

B. G. Trebješanin T. Todorović