Pages

Atenina fioka u formi Ajantove pesme

Urbana Srbija

Belo gazim koricom neba, napolju pada krvavi trag, silina. Ljubavi, može li zrno na paleti umesto beshlebne pogače, milina? Bušim zid za priču bez rama. Toplina.

„Kad dvojica rade isto, to nije isto”, rekao je u jednom ljudskom veku pre Hrista rimski pesnik Publije Terentije, a u sledećem, kamen za rupu u zidu dodao je Lukrecije, pesnik iz istog carstva: „Što je jednom hrana, drugom je otrov”, a ja, danas, posle vaskrsenja, asfaltom iz rane kažem: Ljubavi moja, poezija još uvek peva starim stihovima o novoj reči u istom grobu.

„Psi vole svoje prijatelje i ujedaju neprijatelje, sasvim suprotno ljudima koji nisu sposobni za čistu ljubav i koji uvek mešaju ljubav s mržnjom”, složio sam se jutros nakon izlaska iz sna sa odjekom Frojda u Sigmundu, koji je zauvek ostao u glavama punim zemlje, jer nije osetio da se epske ljubavi stvaraju na zemlji da bi zemlju sa sebe otresle. 

„Sve što se viteški voli, u metabolizmu epski boli”, zagrlila me je suza na usnama ljubljene boginje s kataraktom u srcu.

„Dušo moja, užasno ljudski i prapostojbinski bolno odjekuje taj hromozomski odjek verujućeg ipsilona koji se kadi u pogledima vernika! Znaj, živi smo, jedino čovek koji verujuće ljubi može osetiti da epska ljubav postaje trajna tek kad zemlja u čoveku prestane da joj sahranjuje seme”, spustio sam svoju suzu na njenu, i prvi put u dva života vodili smo ljubav - epski ridajući.

„Konačno si uspeo da pocepaš kišu”, zavuče konac među ušice moja Atena i ljubeći me svakom rečju pomilova Claddagh prstenna istom mestu u novoj fioci. Potom stavi keltske minđuše moje čukunbake Mone iz Dablina, koje sam joj poklonio pred odlazak na kratki put u Rusiju gde je niko nije čekao, poljubi mi oči na tasturi, tiho zaključa vrata, nežno spusti plavi ključ ispod kanadskog otirača i ode da razbija ufurane srpske flaše kroz mrežicu torontske teretane u našem irskom pabu na grčkom Danfortu. 

„Krikom decembra izgoreće godina u kojoj se pokazivalo lice bez okretanja obraza. U novogodišnjoj noći, prskaće lica, zveri će poželeti iste obraze kao u prethodnim ponorima ljudskim. 2012. godine, hodaćemo sami sa sobom posmatrajući neljude koji tumaraju sa svojim grobom. U novogodišnjoj noći, sve će proći, očekivano ponovo neće doći. 2013. godine, one retke oči koje su prepoznale dugotrajne noći, ugledaće dan - čarolijom obasjan. U novogdišnjoj noći, zlo u preležanoj tami postaće jutro, a dobro će u treptaju vidokruga otkriti buđenje. U godinama koje slede, kupljene duše vrištaće u vlasniku smežurane i blede!”, proričem, neuko moleći svog Boga da mi greh oprosti. Točim Nijagaru umesto kisele vode u kristal s vinom i ređajući gutljaje u reči, obnevideo od miomirisa tamjana, svršavam među surovo vrelim nogama u rafineriji voljene žene kao poslednja rečenica na onom što vidim.

„Nisam se oprala, ali se ne opirem”, zacrvenela se kroz otvorene obraze, huknula, udahnula, nabila se žestoko kao i prošle godine, slomila nokat o jedan od svojih pršljenova u mojim plućima i polila me toplom ženskom spermom posred pravopisa na ključnoj kosti.

Draga čarobnice, naleteo sam pre nekoliko meseci na prilično veliku saksiju. Mogao sam da ukočim, ali sam je ipak zgazio. Kad sam se uveče vraćao, na putu je bilo (jedan, dva...) trinaest tamnozelenih listića na istoj grani. Zaustavio sam večito blatnjavi džip i pokupio ih. Koren nisam video, ali sam ih uprkos tome zakopao u malu i skupocenu keltsku saksiju. Gledam ih pored svog radnog stola nepunih godinu dana, ujutro i uveče, mirišu na limun, cvet nemaju, nevidljivi koren nije pustio nokte, ne rastu, ne pokazuju želju da u nebo krenu. „Sunce moje milo, znaš da te volim, zaboravi...”, mazno i krstolomno, srcem na srce, osmehuje se žena kojoj pevam, dok gađa mokraćom s našeg pitko probuđenog zgarišta lišće nepoznatog porekla u mojoj saksiji. „Volim naš enterijer u mom stomaku”, spustio sam oba leptirića pored trinaest listića koji nas nikad nisu izdali i odvezao je do praznog ulaza njene tegle. Nisam je poljubio na rastanku kojeg nije bilo, jer sam oduvek osećao da me neće videti u neviđanju. Sanjamo isti stih. Kojekakve tričarije i te kako umeju da se vrate onome koji ih je prvo beščulno zgazio, a potom bestežinski sačuvao, bez korena, u ime nade koja nikad ne umire. Vidim, ja vidim! Radujem se pesmi. S poštovanjem, Prvoslav: 

Dragi prijatelji, deca i ona odavno znaju, u Novoj godini želim vam da manje želite. Božićne i novogodišnje želje osmislio je isti lik koji je izmislio beživotne čipove u bezgrešnim ogledalima i luksuzne mrtvačke sanduke, koliko novih želja - toliko starih dugova. „Nek crknu dušmani”, reče moja čestita i napaćena Nana u Ateni, a ja kažem: Nek žive duplo duže od nas, najveća kazna je dug život u dugovima bez nas. Srećna Nova svima, koliko vas u čoveku ima!

„Ha, sjajno, bebo! Da li si ikada poslao želju?!”, glasno me gleda ženstveni miris - pogled - glas, koji tako silno volim da udišem golim. „Pratim te ljubavi”, odgovaram mazno na njeno pitanje, glavićem u dušniku, a ni nakašljala se nije. Kako da tako divnog gutača vatre iznebuha ne poslušam:

Dragi Deda Mraze, obraćam ti se prvi put u životu, jer mi je Božić Bata rekao da si ti zadužen za trikove, a ne on. Molim te, donesi mi u Novoj godini čarobni štapić, da se ljudski tresnem po glavi i postanem samohrana materica, da kao čovek odmorim princa u žabi i pisca u muškarcu ispod njenog tuša.

Lučenje endorfina je kad izduvano sunce sa stomaka brišeš, dignutim jezikom nebu krv udišeš, sečeš, sišeš, žiletom pesmu pišeš. a nijedna vreća nije od tebe veća”, povraćam crveno vino usred njenog pupka, dok trza svaki mišić po jedanput, kao i prvog puta.

„Mili, užasno sam glasna kad sam na tebi, ako me čuju komšije pomisliće da te ubijam”, gricka mi penu s bradavice, kolje mi okom arteriju.

„U snovima učimo veštinu mešanja naših tela u litri znoja, dok se raspaljivanje ugašenog sveta u čoveku vrši sukobom suprotnosti. Lucidne snove kontrolišemo namrtvo budni jedno u drugom, jer je u čovekovoj prirodi večita borba i neprekidno izmirivanje suprotnosti, otuda mi...”, dolivamo vino, pričamo uglas, ne mogu da pohvatam čije je koje.   

Ubeđen sam da i treći put ja ulazim u nju, a ne ona u mene, dok nam odozgo Heraklit udara recke na sve što smo jedno u drugom rekli: „Rat je otac svemu, svemu kralj: jedne je izneo kao bogove, druge kao ljude, jedne je učinio robovima, druge slobodnima.”

Liže mi nektar pod pazuhom - ližem joj krv u grudnom košu. Ljubi mi polen u debelom crevu, grickam joj limfno tkivo u želucu. Počeli su da nam se ukrućuju jezici na vratu, stomaku i preponama, a srpski jezik nam je sve bogatiji. Bacam Ajantove krpe sa sebe na kulturološki škart pod nebom, premda Atena nije kriva za implantaciju škarta u urbano jezgro društva, u koje su nas saterali ostvareni neljudi menjanjem sudbine nestvarno zaljubljenih ljudi. Od srca se smejem dok gledam svoje telo kako skače s devetog sprata u našminkani bazen, jer od njegovog plača vajde nema. 

Istražni sudija Okružnog suda u jednoj od naših crnica, obavio je uviđaj u toku noći i saopštio da je Atena odvila ventil za ispuštanje vode iz bazena, uprkos činjenici da je tog jutra u vodi bilo bezbroj kupača. To je učinjeno bez upozorenja da se voda ispušta, naveo je sudija, i izuzetno jak vrtlog povukao je Ajanta u odvodnu cev, tunelskog profila na otvoru 240 sa 185 milimetara. Taj odvod montiran je na samom dnu zapadne strane bazena gde je vodeni stub najviši, i dostiže 180 centimetara. Utvrđeno činjenično stanje navodi nas na zaključak da je Atena počinila ubistvo s predumišljajem, mada nemamo dokaz da je Atenina fioka za informacije uzrok Ajantovog ludila.

S tastaturom na kolenima, u inat prolaznosti slojevito-gomilastih niskih oblaka, otvorio sam fioku i osmehnuo se alhemičarskoj simbolici trajnih vrednosti na Claddagh prstenu: ljubavi u srcu, prijateljstvu na dlanovima i vernosti s krune na vencu u čvorovima večnosti. „Ne brini, još uvek nas vidim”, prošaputao sam našu tajnu keltskom prstenu vrativši ga umirenog na početak srpske priče.

Voleti, nedostajati, udisati, pristati na nepristajanje, ljubiti... Goli kao kremirani fetusi, i na otvoru klozetske šolje se ne razdvajamo. „Sa ženama je veća muka i s njima se teže izlazi na kraj. Iza njih, kad obave nuždu, mora više da se čisti i otpušava”, citiram svom snu u erotski okvir oka, izjavu čistačice javnog toaleta u jednom od naših ostavljenih gradova, dok hvatam govno voljene žene rođenom spermom sa oba dlana, rasterujući čitaoce, u pravo vreme, poslednjom rečenicom. 

Osmeh je lepa reč i kad se ćuti.

Prvoslav Vujčić


KNJIGE

  • Kastriranje vetra - Prvoslav Vujčić
    Neutamničene reci kastriranog tela iza zatvorskih resetaka, salju snažne poruke da vetar slobodnog duha ne moze da utamniči psihu onoga koji je u savršenom skladu sa samim sobom. Knjiga koja se mora pročitati i koja ce se dočitavati u svakom vremenu, uvek sa aktuelnom i moćnom porukom, da je snaga ljudskog duha jača i savrsenija od svake autokrativne vlasti nad ljudskim kosturom.
    Nenad Galas
  • Deveto koleno sve/mira - Prvoslav Vujčić
    Ova knjiga je sasvim nesto drugacije od svega do sada u srpskoj poeziji. Fantasticna i iskrena knjiga o svim nasim nesikrenostima. Brilijantan stil i tematika od prve do poslednje strane. Ovo ce mozda jednoga dana da se vrednuje kao zacetak nove struje i ubrizgavanje hiper adrenlina direktno u srce poezije.
    Lokica
  • Razmišlanja jednog leša - Prvoslav Vujčić
    Leš me bas pogodi tamo gde sam se pre neku deceniju sakrio. Vujcic je majstorski pretocio proslost u vreme koje je svuda oko nas i samo sto nije doslo. Odlicna i cudna mesavina neke psihodelicne i pank proze i ko zna cega jos svojstvenog samo Vujcicu. Les je pitko i britko mocno stivo za vadjenje iz bedaka.
    Gordan Kapičić
  • Beograde, dobro je, bi' iz Toronta tebi - Prvoslav Vujčić
    Tek kad sam dobro protrljala oči i videla gde sam, šta me okružuje i ko je pored mene, uplašila sam se da ljubav ne postoji. Stisnula sam zube i procitala "Beograde, dobro je...". Malo sam, posle citanja, zažmurila i sacekala i pocela da se smešim. Duša se ne može amputirati, Ima Ljubavi. Neverovatna i sasvim drugačija knjiga od svih do sada! Pročitajte, dobićete puno.
    Jasna Joksimović

biografija

  • Književnik, filozof, otac, predavač, kolumnista, slikar u ostavci, kulturni disident s posttraumatskim poremećajem, režiser kratkih filmova, vitez i pesnik... pesnik materija i ptica... ptica... iz materica...

    Prvoslav Vujčić je član Udruženja književnika Srbije, Udruženja književnika Republike Srpske, i Internacionalnog udruženja pesnika (Sjedinjene Američke Države).

    Počasni je član Udruženja književnih stvaralaca (Kanada).

    Objavio je zbirke poezije: „Razmišljanja jednog leša” (Beogradska knjiga, 2004.), „Beograde, dobro je, bi’ iz Toronta tebi” (Beogradska knjiga, 2004.), „Kastriranje vetra” (Beogradska knjiga, 2005.), „Deveto koleno sve/mira” (Beogradska knjiga, 2005.).

    Internacionalno udruženje pesnika proglasilo ga je 2007. godine ambasadorom poezije Sjedinjenih Američkih Država.

    Dobio je nagrade: „Zmajevu” za knjigu u rukopisu (Beograd, Srbija), „Zmajevu ” za pesmu (Beograd, Srbija), nagradu „Мinerva” za širenje istine o Srbima – životnim delom i pisanom rečju (Toronto, Kanada) i nagradu „Književne kritike” za pesmu (Sjedinjene Američke Države).